ОДЛОМАК ИЗ « ДНЕВНИКА ЈЕДНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ », ОДНОСИ СЕ НА 22. ЈАНУАР 1997. И НА ПОЗНАТУ ОПСАДУ РТВ КРАГУЈЕВАЦ

Тачно у три сата сви смо на степеницама Дирекције и Радија. Иза нас су десетак новинара и неколико камера које сам благовремено позвао: медији не снимају догађаје, они их повремено преусмеравају. Полицајци неће да отворе врата, неће да преговарају. Ми стојимо на степеницама и покушавамо да преговарамо. У тесној, клаустрофобичној улици већ има неколико десетина људи, затим неколико стотина, а нови стално пристижу. Добацују нам да не смемо попустити. Они су с нама. Разуме се да нећемо попустити. Ми смо глас њихове воље. Али нећемо допустити никакво насиље.
Градоначелник улази у зграду и враћа се огорчен: гомила наоружаних полицајаца држи двадесетак наших службеника, “обезбедјује нормално одвијање процеса рада”. Полицајце предводи неки тип са РТС-а који се представља као Професор. Мишићав неки профа, нема шта. И стално у сукобу са језиком. “Останите напоље.”

“Остајемо напоље.” У улици Бранка Радичевића и около има већ неколико хиљада људи а нови непрекидно пристижу. Стиже мали импровизовани разглас који увек прати манифестанте, почињу песме и говори. Неко предлаже да се оде на уобичајено место Код Крста, да се тамо настави протест. Маса бесно одбија, звижди, негодује. Ови људи се неће помаћи одавде. Они ће остати док буде потребно, док не добију оно по шта су дошли. Грло ми се стеже: никада ниједан директор није овако добио мандат. Сумрак је сив и тмуран, ноћ брзо пада. На степеницама је тесно и хладно, бука расте, ништа се више не чује, споразумевамо се буквално само покретањем усана. На згради преко пута пали се рефлектор: неко нам са балкона добацује своју подршку. Организује се кување кафе и чаја, грејемо промрзле рука на тим малим комадима топлоте, трупкамо у месту.
Придружују ми се Марија и мој син Немања, студент који је управо стигао из Београда да се испава. Ноћас се неће испавати. Стоје поред мене на степеницама. Упозоравамо људе да међу њима сигурно има убачених провокатора, да морају сами одржавати ред. Око пола пет јављају нам да је неко искључио струју, да су радио програми прекинути управо пред почетак “Дневника” који данас треба да води патуљасти новинар, творац “Печата времена”, ратнохушкачке емисије која траје неколико година.

Кроз прозор излеће писмо: већина наших службеника пише да су са нама. То су жене. Моле да их изведемо напоље. Око седам сати грми аплауз: придружују нам се крагујевачки студенти. Њихова дуга колона улива се у масу и губи у њој. Неки парови играју, пуцају петарде, конфете од новина расипају се по главама. То је празник на ивици побуне. То је побуна прикривена маском празника.

Не треба чекати, ваља нешто предузети. Предлажем да нађемо главног полицајца, тај мора бити у телевизији. Градоначелник, председник Изврсног одбора и ја пробијамо се кроз масу, одлазимо у зграду телевизије. Просторије су пуне наоружаних полицајаца, а иза њих провирују уплашена лица новинара и техничара. Тројица полицајаца у цивилу представљају се као уредници РТС-а. “Ми радимо за емисију “Србија данас”.” “Не, ви радите за “Србију јуче”.” Објашњавамо им ситуацију, упозоравамо на гнев људи, предлажемо да се договоре са својим шефовима и да прихвате минималне захтеве: одлазак полиције и улазак новог директора и његовог заменика у зграду, емитовање програма. Имам утисак да су помало збуњени, да нису навикли на отпор. Један медју полицајцима, очигледно главни, каже да се познајемо, веома добро познајемо. Никако не могу да се сетим тог обичног лица с укоченим очима.
Кажем им отворено да ће сутра Крагујевац бити медијски центар Србије, а можда и Европе, да ћу учинити све што могу да обавестим читав свет о томе и да одмах могу покренути све одговарајуће поступке против мене. За сада, нека позове своје шефове, нека им каже да ће бити невоље. Прво овде, затим у свим градовима около, најзад у главном граду.

Враћамо се на степениште пред Дирекцијом. Притисак у маси расте, просто се физички осећа како се гнев шири, како буја и пулсира. Много је незадовољних, много одлучних да се све што пре заврши. Са нама су и људи из синдиката “Наменске”, а они, као сто рекоше, не производе јогурт. Мобилним телефонима покушавамо да успоставимо везу са полицајцима. Узалуд. Убедјен сам да се на РТС-у управо монтира вест како ми држимо жене заробљене у згради. “Снаге хаоса и безумља разарају Крагујевац, врше насиље над женама и децом.” Градоначелник оштро интервенише код полицајаца унутра. чини се да је неко нешто схватио.

Свечани тренутак: излази тринаест уплашених жена које су полицајци најзад пустили. Маса прави пролаз и ја их проводим све до улице Карађорђеве, изван прстена који се стеже. Градоначелник спроводи оног маленог новинара под капутом, штити га од огорчених људи, доводи га до мене и предаје ми га, малтене као завежљај. Неко из масе покушава да удари тог јадника, али ударац пада на мој врат. Боље је тако. И тад видим човека, иначе бахатог, толико уплашеног да се одело на њему тресе као на чивилуку. Кажем: “Безбедни сте. Нека вас ове жене одведу кући.”

Из посластичарнице преко пута, преко јединог телефона којим располажемо (мобилни су се испразнили током вечери) организујем извештавање за радио Б92, позивам пријатеље у Београду, молим, тражим помоћ, преклињем. Гнев у маси расте. У једном тренутку чује се команда: “Склањајте жене и децу! Нападамо!” Нешто се мора брзо предузети, што пре. Иначе... Не знам ста ће бити иначе.
Градоначелник успева да убеди полицајце да пусте унутра њега, мог заменика и мене, да одатле преговарамо. Тако ћемо, пристајући да будемо таоци, бар одложити обрачун. Док се пробијам измедју стиснутих људи са свих страна ме удара оружје, а хук масе нас заглушује. Неко ми пружа револвер, гура ми га у руку. “Пуцај у првог кога видиш!” “Ја не умем да пуцам!” кажем. Осећам се као да лебдим, као да све то посматрам издалека.

Упадамо у мрачну зграду, неке руке нас воде кроз ходник, улазимо у директорску канцеларију. И полицајци су збуњени и уплашени, споља и даље одјекује страсни хук, сличан јауку беса и очајања. Једино председник Извршног савета на степеништу одолева целом том вапају за правдом, моли да се сачека до сутра. Стање је тако конфузно да мој заменик користи прилику, креше упаљач, налази телефон и јавља се уживо за Б92, измедју полицајаца са машинкама. Полицајци се томе не супротстављају. Градоначелник преговара телефоном, убедјује, позива на разум. Неко негде тамо прихвата да се сутра наставе преговори.
Мој заменик преноси поруку председнику Извршног одбора. Хук се стишава, слаби и нестаје као да је отекао суседним улицама. Људи се разилазе, са обећањем да ће се сутра вратити. Нечији промукао глас каже у мраку: “Хвала!” На самом излазу Професор се због нечег рукује са мном.

Излазимо на улицу покривену комадићима хартије, полумрачну, сличну тунелу. Одлазимо до општине да се договоримо шта ћемо даље. Улице су пусте, али многи прозори су осветљени, чини се да се иза њих не спава; то су безбројне очи које нас посматрају. Други прозори су тамни, затворени, са спуштеним ролетнама. Градоначелник ме вози до мог брда. Кажем: “Ноћас је Крагујевац постао велики град, Верољубе. А нас двојица смо постали пријатељи.”