У време када је скоро сваки појавни облик живота опасно укалупљен у естрадне стандарде, а скоро сваки јавни посао до те мере вредносно деградиран бројним, стварним или измишљеним аферама, поново се актуелизује место интелектуалца у политици. То питање, постављају и мени, понајвише у стилу "Шта ћеш ти у политици, видиш колико је то клизав и прљав терен, шта ће ти то, па ти си не само машински инжењер већ и доктор машинских наука?". Давати дефиницију места и улоге интелектуалца у политици, свакако би нас одвело у непотребни доцизам, уз бојазан да би поновили неку од бројних теорија о одговорности интелектуалца у свом времену.

Ипак, морам да напоменем да знаменити социолог Макс Вебер разликује два начина бављења политиком: живети "за" политику, или "од" политике. "Онај, који живи ‘за’ политику, од ње ствара, у најбољем смислу израза, ‘циљ свога живота’, било због тога што налази могућност уживања у пуном поседовању власти, или пак стога јер му та делатност омогућује да нађе унутрашњу равнотежу и изрази своју личну вредност стављајући се у службу ‘ствари’ која даје смисао његовом животу... Онај ко у политици види сталан извор прихода живи ‘од’ политике, а ‘за’ њу живи онај с којим то није случај."

Стање у коме се нашла Србија, свакако да пред интелектуалца ставља не само право да јавно делује, већ и обавезу да узме активно учешће у решевању проблема који нашу земљу стављају на зачеље европске политике, претварајући Србију у црну рупу на тлу Европе, неспремну да се пуним капацитетом укључи у светске привредне, политичке, културне и сваке друге токове. Укључење Србије у свет је циљ који је дефинисан програмом партије којој припадам Г17 ПЛУС, али и мој мотив да се бавим овим послом у "невремену". Имао сам шест година, када је 1975. године у мојем родном граду, кога данас многи називају "долином глади" произведен милионити аутомобил. У мојој петнаестој години, у граду у коме сам завршавао основну школу "Станислав Сремчевић" произведен је аутомобил са редним бројем 3.500.000. Ти успеси трасирали су и мој животни пут. Први у генерацији сам дипломирао на Машинском факултету, први магистрирао, а и први у генерацији докторирао техничке науке. За то време, будале и фукаре су довеле Србију на самртничку посетељу, а у мојем граду разорили аутомобилска индустрију и свега чега су се дотакли. Изолована Србија, постала је парија на самом крају 20. века!

Има ли светла на крају тунела? Наравно да има. Зато што верујем у промене,своју будућност и будућност свог детета везао сам за овај град. Радује ме да Влада Србије дели наше мишљење да је Србији потребна модерна аутомобилска индустрија, која би се укључила у међународну поделу рада, и била окосница нашег развоја и повезивања бројних коопераната на само из Србије већ из читаве Југоисточне Европе. Охрабрују већ потписани уговори са Фиатом, Опелом, и најновији са америчким Џенерал Моторсом. Јер, ако је могла "Застава", у условима договорне економије и једнопартијског система, да крајем осамдесетих годишње произведе 220.000 возила, запосли преко 53.000 радника, али и да око себе окупи 230 предузећа из 130 градова тадашње Југославије, зашто Крагујевац данас, у време глобалног повезивања, не би окупио још већи број коопераната на бази сарадње у производњи неког од савремених аутомобилских модела. Тај циљ, модерна и срећна Србија, Србија поштована у свету, верујем да треба да буде мото сваког интелектуалца који се прихватио политике као средства да мења постојеће (лоше) стање. Време није лагодно, али зар у Срба, не постоји вековима пословица "На муци се познају јунаци".